Велика је част и похвала за вероучитеља када му објаве текст у школском часопису. Ево једне јако лепе приче вероучитељице Кристине Коцић из Нишке Бање.
Стално сам гунђао за столом.Те не волим грашак,те не свиђа ми се боранија.Често мами приговарам зашто је спремила баш купус за ручак ,кад зна да га никако не волим. Мама се стварно трудила да удовољи мојим прохтевима, и углавном је кувала оно што смо ја и сестра волели да једемо.Тада нисам размишљао о томе да ли баш сва деца имају могућности да бирају свој јеловник.
После једног догађаја ствари су се из корена промениле.
Моја бака је често из села доносила разно поврће које је продавала на оближњој пијаци.Понекад бих свратио до ње после школе и помогао да однесе празне корпе, или да пре поласка почисти око њене тезге.С времена на време сам на пијаци виђао погурену,мршаву жену која је увек носила огроман џак скупљајући у њега све оно што је било бачено око тезги:полупокварене паприке,прљаве листове купуса итд.Питао сам једном баку ко је та жена, а она ми је објаснила да је то сиромашна удовица која живи у кућици поред пијаце. Чува зечеве па јој ово бачено поврће добро дође да их нахрани. Људи су чак скупљали на гомиле оно што би иначе побацали,а затим би је звали да дође и све то покупи. И она је њима чинила услугу, јер овако нису морали да иду до краја пијаце где се налазио огроман контејнер за бацање покварених намирница.
Једног дана када смо се ја и бака спремали да кренемо кући, једна жена приђе до моје баке и упита је да ли бисмо јој помогли да однесе један џак до удовичине куће. Наиме, тога дана она није дошла да по обичају прикупи храну за своје зечеве. Ја се одмах понудих да сам то однесем, надајући се да ћу, можда, моћи и да се поиграм са зечевима. Пребацио сам џак на леђа и запутио се ка кућици коју ми показаше. Ушао сам у прилично несређено двориште и, затварајући оградицу која је зашкрипала,погледом сам тражио кућицу за зечеве. Затим сам пришао замагљеном прозору, спустио џак и угледао призор који и данас памтим.
На великом кревету поред прозора седело је троје мале деце, разбарушених косица и прилично скромно обучених и погледа упртих у велики стари лонац који је заузео велики део стола. На једном крају стола гомила покварених листова купуса, а на другом чинија са водом. Удовица је из велике вреће која је била на столици вадила прљаве листове, прала би их у води, да би их најзад спустила у лонац.
Све сам то посматрао без даха. Било је јасно као дан. Нема зечева, они су само изговор. Купус који су други бацили, јела су њена деца. Узбуђен и ужаснут призором, отрчао сам оставивши џак наслоњен на кућу.
Никоме нисам причао о ономе што сам тога дана видео, али ми је та слика из удовичине куће пред очима сваки пут када ми мама у тањир сипа купус.
Кристина Костић, вероучитељица